Eh. Baš me raduje što mladi ljudi imaju mnogo otvoreniji um...od nas matorih. Pa i vreme je bilo. Evo posta, a verujte, na tom sajtu ima zaista fantastičnih, osvešćenih i neiskvarenih mladih ljudi!!!!
Служи ли ум нечему у Србији?
Насупрот њему, одувек су постојали они проблематични, другачији, често виђени као реметилачки фактор. Они су представљали контратежу овим покорним. Својом делатношћу, активношћу и мишљу, уносили су тензију, кретање и промену у постојеће друштво. Такозвани индивидуалци одувек су били носилац историјске промене и прогреса.
Јасно враћање Србије западним токовима многима је донело олакшање. Нада у коначни крај вишедеценијског награђивања послушних и кажњавања самосвесних је створила оптимизам. Веровало се да ће западна демократија и доказивање на тржишту створити услове за развој индивидуалитета. Систем у коме је човек само полуга у великом механизму коначно је докинут. Темељи слободног саморазвоја су постављени. Свако ће бирати свој властити пут, а Србија ће постати држава елоквентних и развијених грађана.
Распрострањен оптимизам је у међувремену нестао. Шта се то догодило? Да ли је Србија заиста постала држава напредних личности? Или се можда у склопу утапања Србије и њеног друштва у западне токове одвија нешто сасвим супротно? Да ли нас је снашло оно што је Макс Хоркхајмер у свом делу „Помрачење ума“ означио као пад индивидуума западне цивилизације? Идеја да западне државе системски отежавају појединачни саморазвој није нимало нова. Но, какво је стање у Србији? Да ли има услова за изградњу индивидуалитета или се остало при старој пракси награђивања пуких извршитеља и пијуна?
Одбаци ли се конформизам, бира се пут неизвесности и ризика. Време хапшења и физичког обрачунавања са неистомишљеницима је прошло. Међутим, критика и даље има своју цену. Довести у питање званични став политичке партије, супротставити се послодовцу или пријавити корумпираност свог надређеног у државној служби је страшно скупо. Оно води изопштавању, отпуштању и маргинализацији. Да ли је то превисока цена у држави у којој је 46% младих незапослено, у којој је партијска књижица најлакши, често и једини пут до посла? Расте ли ризик посебности када се најављују масовна отпуштања у јавном и лакша отпуштање у приватном сектору?
Постати члан огранизације значи престати бити свој. Нисам више Никола, Марко, Јелена или Милош. Ја сам члан странке. Више ме не занима како ћу пред другима исказати себе. Важно је да у добром светлу преставим своју фирму. Али, ни то није нимало лако. Стално морам да пазим да не кажем нешто погрешно. Уместо омиљене песме, на Facebook-у ми се налази најновије саопштење партије. Ове из других организација више не гледам истим очима. Или су са нама, или су против нас. Зашто бих уопште одржавао контакте са неким ко је толико неморалан, па се запослио код странаца у невладиној организацији? Какав олош! Био је добар човек, ето га сад у опозиционој странци. Види га ђубре! До јуче смо били пријатељи, а сад у банци зарађује на мојим кредитима. Зарађује на мојој несрећи. Срамота!
Будимо искрени према себи. Ми смо дрштво пијуна и неостварених индивидуа. Третирају нас као тесто које се обликује по слободном нахођењу. Нисмо способни да заштитимо своја основна права. Крше се основни постулати државе. Гази нас ко стигне. Газимо сами себе. Да ли бисмо уопште реаговали да нам сутра кажу да нема више потребе за изборима? Да премијер све зна и да не треба њима да се замајавамо? Због тога, одбацимо наивни оптимизам. У нашој држави неће бити просперитета. У Србији неће бити боље. Јер бити боље захтева боље људе. А нама је забрањено да будемо бољи. Заустављени смо на путу до суштине. Није нам дозвољено да будемо индивидуе. Без тога, пуки смо зупчаници који се у недоглед врте у зарђалом механизму. А такви, празни, без суштине, лако можемо да заборавимо како да будемо људи.
Сви цитати су из књиге Помрачење ума од Макса Хоркхајемра, Веселин Маслеша – Свјетлост, Сарајево, 1989.
izvor: http://akademskikrug.rs/sluzi-li-um-necemu-u-srbiji/
Autor:
Никола Стојановић је рођен 13. септембра 1992. године у Београду. Као ученик гимназије победио је на Републичком такмичењу из историје. Тренутно је студент треће године Факултета политичких наука, на смеру међународних односа. На националном такмичењу из међународног хуманитарног права је освојио прво место. Сфере истересовања су му политичка економија, политичка филозофија и међународно хуманитарно право.
Служи ли ум нечему у Србији?
Да ли има стварних услова за изградњу индивидуалитета у Србији или се остало при старој пракси награђивања пуких извршитеља и пијуна?
Свако друштво какактерише својеврсна унутрашња динамика. Она је настала као последица супротстављања два различита типа чланова. Први, преовлађујући тип, државе су током историје увек подстицале. У сваком систему је добродошао, јер му се не супроставља, јер га не доводи у питање, слави његове носиоце и поштује његова правила. У питању је такозвани покорни тип.Насупрот њему, одувек су постојали они проблематични, другачији, често виђени као реметилачки фактор. Они су представљали контратежу овим покорним. Својом делатношћу, активношћу и мишљу, уносили су тензију, кретање и промену у постојеће друштво. Такозвани индивидуалци одувек су били носилац историјске промене и прогреса.
Јасно враћање Србије западним токовима многима је донело олакшање. Нада у коначни крај вишедеценијског награђивања послушних и кажњавања самосвесних је створила оптимизам. Веровало се да ће западна демократија и доказивање на тржишту створити услове за развој индивидуалитета. Систем у коме је човек само полуга у великом механизму коначно је докинут. Темељи слободног саморазвоја су постављени. Свако ће бирати свој властити пут, а Србија ће постати држава елоквентних и развијених грађана.
Распрострањен оптимизам је у међувремену нестао. Шта се то догодило? Да ли је Србија заиста постала држава напредних личности? Или се можда у склопу утапања Србије и њеног друштва у западне токове одвија нешто сасвим супротно? Да ли нас је снашло оно што је Макс Хоркхајмер у свом делу „Помрачење ума“ означио као пад индивидуума западне цивилизације? Идеја да западне државе системски отежавају појединачни саморазвој није нимало нова. Но, какво је стање у Србији? Да ли има услова за изградњу индивидуалитета или се остало при старој пракси награђивања пуких извршитеља и пијуна?
Одбаци ли се конформизам, бира се пут неизвесности и ризика. Време хапшења и физичког обрачунавања са неистомишљеницима је прошло. Међутим, критика и даље има своју цену. Довести у питање званични став политичке партије, супротставити се послодовцу или пријавити корумпираност свог надређеног у државној служби је страшно скупо. Оно води изопштавању, отпуштању и маргинализацији. Да ли је то превисока цена у држави у којој је 46% младих незапослено, у којој је партијска књижица најлакши, често и једини пут до посла? Расте ли ризик посебности када се најављују масовна отпуштања у јавном и лакша отпуштање у приватном сектору?
Притисак постојећих услова на живот просечног човека је такав да покорни тип све више преовлађује. Од дана његовог рођења, појединца нагоне да увиди како постоји само један начин да се изађе на крај са овим светом – да напусти наду свог самоостварења. То он може постићи једино опонашањем.Индивидуа на путу саморазвоја је у Србији изгубила економску основу. При првом контакту са реалним друштвеним збивањима шачица наивчина, која се дрско одважила на овакву авантуру, доживљава свој крах. Одакле им уопште идеја да могу да се супротстављају својим пословним и партијским руководиоцима? И зато, једино што им следи су – одустајање и резигнација.
Поводећи се за својом околином, опонашајући је и понављајући је, прилагођавајући се свим тим групама којима припада, појединац се претвара од људског бића у члана организације. Жртвујући своје могућности ради готовости и способности да се конформира са таквим организацијама и задобије утицај у њима – он успева преживети.Зато је у Србији напор ка самореализацији излишан. Оног тренутка када је услови живота на то натерају, индивидуа, чланством у политичкој странци и запошљавањем у приватној фирми, напушта свој сан. Она је нужно принуђена да жртвује себе, своју савест и своје усмерење ка различитости. Она одустаје од критике, од сопственог мишљења. Посебност се саморазара, а оно специфично људско губи. Човек се своди на зауздану животињу, која ради за газду и дневно следовање воде и сена.
Просечан становник модерне Србије
Постати члан огранизације значи престати бити свој. Нисам више Никола, Марко, Јелена или Милош. Ја сам члан странке. Више ме не занима како ћу пред другима исказати себе. Важно је да у добром светлу преставим своју фирму. Али, ни то није нимало лако. Стално морам да пазим да не кажем нешто погрешно. Уместо омиљене песме, на Facebook-у ми се налази најновије саопштење партије. Ове из других организација више не гледам истим очима. Или су са нама, или су против нас. Зашто бих уопште одржавао контакте са неким ко је толико неморалан, па се запослио код странаца у невладиној организацији? Какав олош! Био је добар човек, ето га сад у опозиционој странци. Види га ђубре! До јуче смо били пријатељи, а сад у банци зарађује на мојим кредитима. Зарађује на мојој несрећи. Срамота!
Мисао која не служи интересима неке установљене групе или није прикладна за посао неке индустрије нема места, и сматра се излишном и површном. Под притиском прагматичне стварности данашњице човеково изражавање свога ја је постало истоветно са његовом функцијом у систему. Његова јединственост састоји се у томе да буде типичан.Нађе се неко па каже: „Нисам ја нимало наиван! Могу ја да задржим своје мишљење, даље се развијам, а само понекад истрпим зарад бољег сутра. Тако ћу и да успем и да постанем засебна личност.“ Но, која је сврха те подвојености? Лицемерје из интереса? Да ли је уопште могућ истински спој неискреност и самоостварености? Или се ради о самообмани? Уосталом, индивидуа која не може да се искаже, не само да губи улогу у друштву, нема разлог своје егзистенције, него се и излаже погубним последицама свог положаја.
Човек очајнички потискује сваки импулс унутар себе као и у другима. Бес га обухвата кад год постане свестан своје тежње коју не може да се уклопи у постојећи образац – тај бес је знак његове огорчености која тиња.Сву огорченост појединац осујећен у саморазвоју мора негде да искаже. Да ли је случајно дивљање навијача на фудбалским утакмицама? Чуди ли некога што свака улица има своју кладионицу или коцкарницу? Размишља ли се зашто је толико наркомана и алкохоличара? Зашто су људи незаинтересовани? Некултурни? Прости и безобразни?
Будимо искрени према себи. Ми смо дрштво пијуна и неостварених индивидуа. Третирају нас као тесто које се обликује по слободном нахођењу. Нисмо способни да заштитимо своја основна права. Крше се основни постулати државе. Гази нас ко стигне. Газимо сами себе. Да ли бисмо уопште реаговали да нам сутра кажу да нема више потребе за изборима? Да премијер све зна и да не треба њима да се замајавамо? Због тога, одбацимо наивни оптимизам. У нашој држави неће бити просперитета. У Србији неће бити боље. Јер бити боље захтева боље људе. А нама је забрањено да будемо бољи. Заустављени смо на путу до суштине. Није нам дозвољено да будемо индивидуе. Без тога, пуки смо зупчаници који се у недоглед врте у зарђалом механизму. А такви, празни, без суштине, лако можемо да заборавимо како да будемо људи.
Сви цитати су из књиге Помрачење ума од Макса Хоркхајемра, Веселин Маслеша – Свјетлост, Сарајево, 1989.
izvor: http://akademskikrug.rs/sluzi-li-um-necemu-u-srbiji/
Autor:
Никола Стојановић је рођен 13. септембра 1992. године у Београду. Као ученик гимназије победио је на Републичком такмичењу из историје. Тренутно је студент треће године Факултета политичких наука, на смеру међународних односа. На националном такмичењу из међународног хуманитарног права је освојио прво место. Сфере истересовања су му политичка економија, политичка филозофија и међународно хуманитарно право.
Нема коментара:
Постави коментар