Duhovni rast, usamljenost, masovna svest

Intenzivnijii duhovni rast se, takoreći po stereotipu, ne vezuje uz radno mesto, uz mnoštvo obaveza, društvenih, profesionalnih, porodičnih... Nije nemoguće i tako, ali, što se čine veći pomaci u svesti, to su pritisci okruženja masovne svesti sve veći, sve strašniji, nepodnošljiviji. Na svest koja je sve suptilnija, sve viših vibracija, sve senzibilnija - uslovi običnog  života su sve grublji, postaju, kao što reče T. Mikušina, slično čekiću kojim se udara po nekom osetljivom elektronskom instrumentu.

Iskorak iz obične životne pozicije u neki manastir, u neko tiho, usamljeno mesto u prirodi, uz učitelja ili bez njega, nije samo iskorak ka "specijaliziranju" duhovnosti, već može da bude i bekstvo iz sve nepodnošljivijh uslova savremenog života, koji je... znamo kakav. Nekima je život u raljama masovne svesti pakao, odlazak u  manastir, ašram ili u neku sličnu individualnu izolaciju može da znači pronađenu "obećanu zemlju". Čak i ne mora da se radi o posvećivanju duhovnosti.

Ima tv-reportaža o bračnim parovima intelektualaca koji su napustili velike gradove i prešli da žive i rade u nekim dalekim seoskim sredinama. Ili, jedan od zanimljivih primera: Čovek od osamdeset i nešto godina, koji kao da je tek prevalio šezdesetu, živi negde u planini, nekoliko kilometara od prvog naselja, do njega se dolazi samo na konju ili pešice, govori reporterki o svom životu, a na njeno pitanje, maltene sažaljivo postavljeno, da li bi rado prešao da ima uslove, u neko naselje, neočekivano odgovara: "Ovaj raj na Zemlji ne bih menjao ni za šta na svetu!"

Prelazak u izolaciju u drugom slučaju baš može da bude težak i traumatičan. Usamljenost može kod nekih da izazove mentalnu dezintegraciju, jer mogu da krenu procesi često nimalo lakog suočavanja sa sobom i sa onim što nosimo nešto dublje zakopano u sebi. U egipatskim školama misterija jedna faza života u izolaciji je bila istovetna silasku u pakao sopstvene duše, pročišćujući proces na putu intenzivnijeg duhovnog rasta.





Ako neko "specijalizira" duhovnost van stega masovne svesti i obaveza i trošenja energije u okviru nje, pa ostane i dalje van intenzivne uključenosti u društvo, ne vraćajući se u svoju "običnu" životnu poziciju iz koje je otišao, u redu je, jer čak i ponovna duža zalaženja u masovnu svest mogu biti teška. Razumljivo je da je takvima potrebno izvesno vreme, koji dan, za energetsko čišćenje od svega čime su se informaciono-energetski "inficirali" u masovnoj svesti.

To treba razumeti, ali onda imamo problem sa prenošenjem duhovnih ideja, teorija, objašnjenja, a osobito sa davanjem saveta i preporuka za praktičnu primenu ljudima koji su ostali u "običnoj" životnoj poziciji. Dakle, imamo problem kada takav neko, ko se duhovno usavršio van masovne svesti, i ostao da živi van nje, nastoji da savetima pomaže onima koji su ostali unutar nje. Lako je reći (na primer): "Samo budi! Ne delaj, delanje je od ega! Nadiđi um, poistoveti se sa Bićem! Posveti se meditaciji!", itd.


To svakako nije problem da izvede neko ko je van običnih porodičnih, profesionalnih i društvenih obaveza. Onome ko je u njihovoj mreži - ne da je izuzetno teško da se takvi saveti primene i uklope u sve dnevne, svakodnevne obaveze, nego je uglavnom i nemoguće da se to dosledno učini. Njega ne samo da mogu posao i uslovi u kojima radi da iscrpljuju tako da je hronično van elementarne ravnoteže za primenu bilo kakvih duhovnih saveta, već u njegovoj situaciji može da deluje i mnoštvo drugih ometajućih faktora (na primer, često i banalnih - naći, imati tiho mirno mesto za meditaciju u stanu, u višespratnici,  u kojem bruji televizor, galama ostalih članova porodice, te brujanja sa ulice, iz drugih stanova, itd, što je mnogo više od galame koja smeta, to je pritisak grubih vibracija na um-duh-telo koji su rastom svesti postali prefinjeniji i osetljiviji).

Onaj ko daje takve savete, a ko više nije sputan masom takvih obaveza i ometajućih faktora, svoju duhovnu moć, stečenu u izolaciji, uz učitelja ili u manastiru, najneposrednije bi demonstrirao kada bi se ponovo vratio u životnu poziciju iz koje je otišao na duhovno "usavršavanje". Kada bi nam on dokazao da su svi saveti koje sada daje "sa strane" primenljivi i uz njegovo funkcionisanje u "običnoj" životnoj poziciji - morali bismo mu verovati.






Konstatacija kojoj se opravdano može prigovoriti: A zar već nema dosta onih koji su postigli visok ili viši duhovni nivo, pa se vratili u "običnu" životnu poziciju i nastavili da žive i deluju u njoj, ili koji su ostali u njoj (u slučaju da se ceo proces tu i izvodio).

Pitanje koje se raščlanjuje na dva potpitanja:

a) realno stanje u vezi sa nečijim, ili našim, postignutim duhovnim nivoom, u slučajevima "rada na sebi" i u slučajevima duhovnih težnji i kretanja na duhovnom putu;


b) realna efektivnost saveta koje takav neko, bilo ko drugi, mi sami, daje drugima, vrednost iskustva koje im prenosi.

Složena pitanja čije razmatranje zahteva prostor u posebnom tekstu...




Autor: Miroslav Prvulović







source- http://novasvest.com/vesti?id=368&cat=1436005893&v=duhovni-rast-usamljenost-masovna-svest